Jacques Lacan

Izvor: Wikipedija
Skoči na: orijentacija, traži
Jacques Marie Émile Lacan
Jacques Lacan
Zapadna filozofija
Filozofija 20. stoljeća
Rođenje 13. travanj 1901. Pariz, Francuska
Smrt 9. rujan 1981. (80 godina) Pariz, Francuska
Škola/tradicija psihoanaliza, strukturalizam
Glavni interesi psihoanaliza
Poznate ideje stadij ogledala, realno, imaginarno, simbolično
Utjecaji Gaëtan Gatian de Clérambault, Sigmund Freud, Georg Wilhelm Friedrich Hegel, Martin Heidegger, Karl Jaspers, Alexandre Kojève, Claude Lévi-Strauss, Ferdinand de Saussure, Henri Wallon
Utjecao na Louis Althusser, Alain Badiou, Judith Butler, Félix Guattari, Luce Irigaray, Julia Kristeva, Ernesto Laclau, Jacques-Alain Miller, Slavoj Žižek, Ljubljansku školu psihoanalize

Jacques Marie Émile Lacan (Pariz, 13. travnja 1901. - Pariz, 9. rujna 1981.), francuski psihoanalitičar i psihijatar. Dao je značajan doprinos psihoanalizi i filozofiji te je nazivan najkontroverznijim psihoanalitičarem nakon Freuda. Od 1953. do 1980., u Parizu je održavao godišnje seminare koji su 1960-ih i 1970-ih godina utjecali na francuske intelektualce, naročito na poststrukturaliste. Radeći interdisciplinarno i na tragu Freuda, bavio se pitanjima nesvjesnog, straha od kastracije, ega, identifikacije i jezika kao subjektivne percepcije. Lacanove ideje su značajno utjecale na kritičku teoriju Frankfurtske škole, teoriju književnosti, francusku filozofiju 20. stoljeća, sociologiju, feminističku teoriju i kliničku psihoanalizu.

Biografija[uredi VE | uredi]

Diplomirao je medicinu, a specijalizirao neurologiju i psihijatriju.[1] Prve tekstove objavljuje već kasnih 1920-ih, tijekom studija psihijatrije. Doktorira 1932. tezom o paranoidnoj psihozi u relacijama s ličnosti (De la psychose paranoïaque dans ses rapports avec la personnalité). Ključno za njegovo formiranje kao interdisciplinarnog mislioca je razdoblje 1930-ih. U to vrijeme puno piše i objavljuje, kreće se u krugu pariških nadrealista i dadaista, počinje učiti praktičnu psihoanalizu uz Rudolpha Lowensteina (kojega je licencirao Freud), pohađa seminare o Hegelovoj Fenomenologiji duha i prvi put predstavlja teoriju stadija zrcala na međunarodnoj konferenciji društva psihoanalitičara (Marienbad, 1936). Raznoliki interesi iz područja psihoanalize, psihijatrije, filozofije, umjetnosti i književnosti odredili su kasniji Lacanov intelektualni put.[2]

Iduće desetljeće je manje plodno - Drugi svjetski rat donosi prekid njegovog psihoanalitičkog rada, kao i rada s Lowensteinom koji 1939. odlazi u rat.[3] Tijekom rata boravi pet tjedana u Velikoj Britaniji, i upoznaje tamošnje prakse ratne psihijatrije, čije će karakteristike opisati 1947. u djelu “Britanska psihijatrija i rat". Do kraja 1940-ih će napisati još niz radova koji će kasnije ući i u njegovu kapitalnu zbirku predavanja i članaka Spisi (Écrits, 1966).[4]

Od 1953. do 1980. u Parizu održava glasovite seminare koji su bitno utjecali na teoriju i kliničku praksu psihoanalize, i na čitav pariški kulturni krug. Seminari su kasnije izdavani kao knjige, uz bitan angažman i uredništvo njegovog učenika Jacquesa-Alaina Millera. Pedesetih godina dolazi do razilaženja u Pariškom društvu psihoanalitičara (La Société Psychoanalytique de Paris) te ga 1953. napušta grupa starijih članova, među njima i Lacan. Utemeljuju vlastito društvo “Société Française de Psychanalyse” (SFP). No, međunarodno udruženje psihoanalitičara (IPA) ne priznaje SFP, dobrim dijelom jer ne odobrava flekisbilno trajanje Lacanovih sesija s pacijentima. Lacan zbog toga napušta SFP i 1964. osniva vlastitu psihoanalitičku školu “École freudienne de Paris” (EFP) koja djeluje u Parizu sve do 1980. Škola zagovara povratak Freudu, i njegovo radikalno čitanje u kontekstu napretka znanosti.

Zadnje tekstove napisao je na proljeće 1981.

Djela (nepotpun popis)[uredi VE | uredi]

Izvorni naslovi[uredi VE | uredi]

  • Le stade du miroir. Théorie d'un moment structurant et génétique de la constitution de la réalité, conçu en relation avec l'expérience et la doctrine psychanalytique (napisano 1936.)
  • La famille: le complexe, facteur concret de la psychologie familiale. Les complexes familiaux en pathologie, 1938.
  • La psychiatrie anglaise et la guerre, 1947.
  • L'agressivité en psychanalyse, 1948.
  • Le stade du miroir comme formateur de la fonction du JE, telle qu'elle nous est révélée dans l'expérience analytique, 1949.
  • Some reflections on the Ego, 1951.
  • Le mythe individuel du névrosé ou Poésie et Vérité dans la névrose, 1953.
  • Lettre à Rudolph Loewenstein, 1953.
  • Le séminaire, Livre I: Les écrits techniques de Freud, 1953-1954 (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1975.
  • Le séminaire, Livre II: Le moi dans la théorie de Freud et dans la technique de la psychanalyse, 1954-1955, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1978.
  • Traduction d'un texte de M. Heidegger: Logos, 1956.
  • S W. Granoffom: Fetishism: the Symbolic, the Imaginary and the Real, Perversions: Psychodynamics and Therapy, New York, 1956.
  • Le séminaire, Livre III: Les psychoses, 1955-1956, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1981.
  • La psychanalyse et son enseignement, 1957.
  • L'instance de la lettre dans l'inconscient ou la raison depuis Freud, 1957
  • Le séminaire, Livre IV: La relation d'objet, 1956-1957, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1994.
  • Jeunesse de Gide ou la lettre et le désir, Critique, 1958
  • Die Bedeutung des Phallus (La signification du phallus) Institut Max Planck, München, 1958
  • Le séminaire, Livre V: Les formations de l'inconscient, 1957-1958, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu, 1998.
  • Le séminaire, Livre VI: Le désir et son interprétation, 1958-1959, neobjavljeno
  • Le séminaire, Livre VII: L'Ethique de la psychanalyse, 1959-1960, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1986.
  • Maurice Merleau-Ponty, 1961.
  • Le séminaire, Livre VIII: Le transfert, 1960-1961, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1991.
  • Kant avec Sade, objavljeno 1963.
  • Le séminaire, Livre IX: L'Identification, 1961-1962, neobjavljeno
  • Le séminaire, Livre X: L'Angoisse, 1962-1963, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 2004.
  • Le séminaire, Livre XI: Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse, 1964, (tekst priredio Jacques-Alain Miller), izdano u Parizu 1973.
  • Hommage à Marguerite Duras, du ravissement de Lol V. Stein, 1965.
  • Le séminaire, Livre XII: Problèmes cruciaux pour la psychanalyse, 1964-1965, neobjavljeno
  • La science et la vérité (Seminar XIII), 1966
  • Intervention au Collège de Médecine sur: "La place de la psychiatrie dans la médecine", objavljeno 1967.
  • Le séminaire, Livre XIII: L'Objet de la psychanalyse, 1965-1966, neobjavljeno
  • ÉCRITS, Paris, 1966.

Prevedeno na hrvatski[uredi VE | uredi]

  • Prepiska: Louis Althusser - Jacques Lacan (pr. Ljiljana Filipović)
  • Kant sa Sadeom (pr. Tomislav Medak)
  • Par ili nepar: onkraj intersubjektiviteta (pr. Željka Matijašević)
  • U ime Oca (pr. Zora Suton, Europski glasnik, 2007.)
  • Paradoksi etike ili: Jesi li djelovao u skladu sa svojom željom? (pr. Mario Kopić, Tvrđa, 2013.)
  • Etika psihoanalize (pr. Mladen Kozomara. 1986.)
  • Četiri temeljna pojma psihoanalize: XI seminar (pr. Mirjana Vujanić-Lednicki, 1986.)

Vidi još[uredi VE | uredi]

Izvori[uredi VE | uredi]