Hidroksidi

Izvor: Wikipedija
Skoči na: orijentacija, traži

Hidroksidi (hidr- +oksidi) su anorganski spojevi koji se sastoje od metalnih kationa i hidroksilnih aniona (OH-), ionske ili složenije slojevite strukture.

Osobine i svojstva[uredi VE | uredi]

Hidroksidi alkalijskih (npr. najpoznatiji natrijev hidroksid (NaOH), kalijev hidroksid (KOH)) dobro su topljivi u vodi. Alkalijski hidroksidi su vrlo stabilni i ne raspadaju se zagrijavanjem.
Hidroksidi većine zemnoalkalijskih kovina (kao i hidroksidi alkalijskih metala) čvrsti su, ionski, bazični spojevi, dobro topljivi u vodi (osim gotovo netopljivih Be(OH)2 i Mg(OH)2), potpuno disocirani na ione, a vodene su im otopine jake lužine, te su jaki elektroliti. Topljivost zemnoalkalijskih hidroksida raste u skupini porastom atomskog broja.

Hidroksidi ostalih kovina manje su ionskoga karaktera, uglavnom su male specifične težine, blagi, nestabilniji, netopljivi u vodi, pojavljuju se kao sekundarni produkti trošenja ili alteracije, slabije su kristalizirani i teže ih je identificirati od oksida. Nestabilni su i manje bazični (npr. niklov hidroksid, Ni(OH)2) ili amfoterni spojevi (reagiraju s kiselinama i s bazama /lužinama/), npr. aluminijev hidroksid (Al(OH)3), cinkov hidroksid (Zn(OH)2).

Neki su hidroksidi zapravo hidratizirani oksidi, npr. željezov(III) hidroksid Fe(OH)3 je zapravo željezov(III) oksid n-hidrat (Fe2O3 x nH2O).

Vodena otopina amonijaka slaba je lužina zbog njegove hidrolize (NH3 + H2O --> NH4+ + OH-), a nije dokazano postojanje amonijeva hidroksida (NH4OH).

Nemetalni su hidroksidi kiseline s kisikom u molekuli (npr. dušična kiselina (HNO3) i sumporna kiselina (H2SO4). Pojam se obično upotrebljava samo za bazične i amfoterne hidrokside.

Topljivost i elektrovodljivost[uredi VE | uredi]

Hidroksidi se razlikuju po topljivosti, a topljivost slabije topljivih hidroksida ovisi o pH otopine. Topljivost hidroksida opada zaluživanjem otopine. Povisi li se pH otopine za jedan, topljivost hidroksida dvovalentnih metala smanji se 100 puta. Kada otopina zaluživanjem postane zasićena, hidroksid se taloži. Neki hidroksidi se talože već u kiseloj otopini, dok je za taloženje nekih drugih hidroksida potrebno otopinu jako zalužiti.

Isparavanjem otopine dobiju se čvrste soli, u čijoj kristalnoj rešetki nalazimo hidroksidni ion. Taline takvih soli vode struju, a njihovom elektrolizom se na anodi zbog oksidacije hidroksidnog iona razvija kisik.

Hidratizirani oksidi[uredi VE | uredi]

Mnogi elementi ne tvore hidrokside, nego hidratizirane okside (npr. željezov(III) hidroksid (Fe2O3 x H2O).

Hidrokside od hidratiziranih oksida razlikujemo po njihovu ponašanju prilikom zagrijavanja. Masa hidroksida se prilikom zagrijavanja ne mijenja sve dok temperatura ne dosegne temperaturu njegova raspada.

Hidratizirani oksidi porastom temperature polagano gube vodu, pa im se masa zagrijavanjem postupno smanjuje sve dok potpuno ne izgube vodu.


P chemistry.svg Nedovršeni članak Hidroksidi koji govori o kemiji treba dopuniti. Dopunite ga prema pravilima Wikipedije.


Izvor[uredi VE | uredi]

  • Hrvatska enciklopedija, Broj 4 (Fr-Ht), str. 556.. Za izdavača: Leksikografski zavod Miroslav Krleža, Zagreb 2000.g. ISBN 953-6036-34-7
  • Tehnički leksikon, Leksikografski zavod Miroslav Krleža; glavni urednik: Zvonimir Jakobović. Tiskanje dovršeno 21. prosinca 2007.g., Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu pod brojem 653717. ISBN 978-953-268-004-1, str. 292.