Sovjetsko-kineski raskol
Sovjetsko-kineski sukob, ili sovjetsko-kineski raskol naziv je za politički preokret, odnosno pogoršanje odnosa koje se počelo događati nakon destaljinizacije u SSSR-u a svoj je vrhunac doživjelo izbijanjem Sovjetsko-kineskog pograničnog rata 1969. godine, s potencijalom da isti preraste u punokrvni nuklearni rat između dviju država. U srži raskola ležala su različita tumačenja marksističke doktrine i borba za liderstvo u predvođenju globalne komunističke revolucije.
Kontekst[uredi | uredi kôd]
U periodu između kraja Prvog svjetskog rata i kraja Kineskog građanskog rata 1949. godine, dogodilo se nekoliko sovjetskih intervencija u Kinu. Jedna takva bila je i kratkotrajni rat 1929. godine u kojem je Crvena armija porazila lokalne kineske gospodare rata u Mandžuriji. 1934. godine, sovjetska je armija ponovo intervenirala u zapadnoj kineskoj pokrajini Xinjiang. Nakon kraja Drugog svjetskog rata u Europi, Sovjeti, tada pod Staljinovim vodstvom pristaju prebaciti težište rata na daleki istok kako bi pridonijeli u istjerivanju Japanaca iz Mandžurije.
S pobjedom komunista u Kineskom građanskom ratu, kinesko-sovjetski odnosi ponovo postaju dobri, a kineski komunisti počeli su gledati na Sovjetski Savez kao velikog brata, koji bratskoj kineskoj komunističkoj partiji treba pomoći u ostvarivanju obnove zemlje i tehnološkog napretka, no Kinezi su s vremenom počeli smatrati da se Sovjeti prema njima odnose neravnopravno. Nakon početka Rata u Koreji, Kina se, uz Staljinovo odobravanje uključila u rat na strani Sjeverne Koreje.[1] Do 1949. godine Sovjetski savez je detonirao svoju prvu nuklearnu bombu. Iako su Sovjeti Kinezima obećali da će u slučaju potrebe braniti komunstičku Kinu nuklearnim oružjem, Mao Ce-tung je smatrao da s obzirom na veličinu i važnost Kine, Sovjeti trebaju podijeliti s njima nuklearno naoružanje. Hruščov, koji je u međuvremenu zamijenio Staljina nije bio sklon tome, ali su Kinezima u sklopu ranije kinesko-sovjetske suradnje već bili dostupni gotovo svi materijali potrebni za izradu nuklearne bombe, pa je bilo samo pitanje vremena kada će ju oni i sami napraviti.[1] Mao je također zamjerao Hruščovu povlačenje s Kube i odbacivao Hruščovljevove ideje koegzistencije.[2]
U međuvremenu je u Kini od 1958. komunistička partija pokušavala obnoviti razrušenu zemlju i tehnološki dostići zapad pokretanjem prorgama pod nazivom Veliki skok naprijed koji je završio neslavno i neuspješno a Kina je nakon njega i dalje ostala relativno nerazvijena zemlja.
Pogoršanje odnosa[uredi | uredi kôd]
1953. godine umire Staljin, a nakon "dvorskih borbi" s Georgijem Malenkovim i Lavrentjem Berijom na čelo Sovjetskog Saveza dolazi Nikita Hruščov. 1956. godine Hruščov je na XX. kongresu komunističke partije prozvao Staljina odgovornim za masovne čistke i deportacije iz vremena staljinizma, čime ga se je de facto odrekao. Ovo je jako loše primljeno kod Mao Ce-tunga koji je bio zagovaratelj tvrdolinijaških metoda a Hruščovljevu novu politiku koegzistencije smatrao "kapitulacijom socijalističkog svijeta pred imperijalistima".[3] Ubrzo je sovjetska komunistička partija od strane Kineza proglašena marksističkim revizionistima.[4] Uslijedilo je ozbiljno pogoršanje odnosa između dvije zemlje a sovjetski savjetici povučeni su iz Kine.
Kinesko-sovjetski pogranični sukob[uredi | uredi kôd]
Podrobniji članak o temi: Sovjetsko-kineski pogranični rat1964. godine, Kina je uspješno detonirala svoju nuklearnu bombu. 1966. godine Mao Ce-tung u Kini pokreće Kinesku kulturnu revoluciju zbog čega čitava država zapada u stanje nemira i političkog nasilja. Ovo se odrazilo i na do tada već nepopularne Sovjete, pa je agresivna omladina koja je nastala kao nositelj revolucije, tzv. Crvena garda počela agresivno izražavati nezadovoljstvo prema onim Sovjetima kojima su to mogli. U tu svrhu, primjerice, ulica koja je vodlia prema sovjetskom veleposlanstvu u Pekingu preimenovana je u "Ulicu antirevizionizma", a crvenogardejci su počeli maltretirati i sovjetsko diplomatsko osoblje koje je radilo u Pekingu. Grupe crvenogardejaca ubrzo su se počeli pojavljivati i na kineskim granicama sa Sovjetskim Savezom, provocirajući i maltretirajući sovjetske graničare. Pogranične čarke 1969. godine su kulminirale kod riječnog otoka Damanski (kineski: Zhenbao), što je uzrokovalo Sovjetski-kineski pogranični rat[5] u kojem su Kinezi uspjeli zarobiti (za tadašnje prilike) jedan od najmodernijih sovjetskih tenkova T-62[6] Dodatni bijes među Sovjetima uzrokovala je navodna izjava Meo Ce-tunga da Kina SSSR-u tek treba "ispostaviti račun" za teritorije koji su Kini zauzeti za vrijeme carske Rusije.[6]
Iako su bili tehnološki opremljeniji od Kine, Sovjete je itekako zabrinjavala situacija, jer su Kinezi bili brojčano daleko jači te su lako mogli zauzeti i nastaniti sporne prazne prostore južnog Sibira uzduž kineske granice.[7] 11. rujna 1969. godine Sovjeti su s Kinezima započeli pregovore oko granice, čime je rat okončan no odnosi između dviju država i dalje su ostali relativno zategnuti sve do kraja hladnog rata.
Posljedice raskola[uredi | uredi kôd]
Nakon raskola dogodilo se približavanje Kine s Sjedinjenim Američkim Državama pod Nixonovom administracijom[5] koje je vrhunac doživjelo u tzv. ping pong diplomaciji, dok je s druge strane raskol stvarao suparničku politiku između Sovjetskog Saveza u Kine prema Vijetnamu u kojem se vodio rat.[3] Rivalitet se nastavio reflektirati čak i prilikom Sovjetske intervencije u Afganistanu kada je Kina potpomagala mudžahedine pošiljkama oružja i vojnim obukama.[8]
Popravljanje odnosa[uredi | uredi kôd]
Loši odnosi ozbiljnije su se počeli popravljati od 1991. do 2005. kada je potpisan niz sporazuma o granicama,[9] da bi se u konačnici Rusi za vrijeme Vladimira Putina odlučili da se sporni teritoriji ustupe Kini u zamjenu za savezništvo protiv SAD-a.[5]
Raskol iz jugoslavenske perspektive[uredi | uredi kôd]
Nakon raskola između TIta i Staljina 1948., Jugoslavija je imala izrazito hladne odnose s obje države. Nakon što je Hruščov 1955. posjetio Jugoslaviju, sovjetsko-jugoslavenski odnosi donekle su se popravili, no oni s Kinom i dalje su ostali izrazito hladni jer je kineska službena politika optuživala Jugoslaviju za marksistički revizionizam i šurovanje sa zapadom. Do preokreta je došlo nakon Sovjetsko-kineskog raskola. Iako su s počecima Sovjetsko-kineskog pograničnog rata, jugoslavenski službenici bili zbunjeni novim događanjima, jugoslavenska politika bila je da se slučaju sovjetske intervencije u Kinu podrži Kina. Nakon pak sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968., Kina se je pokušala "propagirati kao pomagač zemljama istočne Europe" protiv SSSR-a, te je uskoro i donekle popravila odnose s Jugoslavijom.[10]
Izvori[uredi | uredi kôd]
- ↑ a b Ford, Harold.P. Calling the Sino-Soviet Split — Central Intelligence Agency. Inačica izvorne stranice arhivirana 4. veljače 2019. Pristupljeno 3. veljače 2019. Nepoznati parametar
|citat:=zanemaren (pomoć); journal zahtijeva|journal=(pomoć) - ↑ Alexandre LIEBERMANN. 3. studenoga 2014. La rupture sino-soviétique des années 1960. Les Yeux du Monde (francuski). Pristupljeno 3. veljače 2019.
- ↑ a b François Joyaux. 1970. Les positions soviétique et chinoise devant le conflit. Revue française de science politique. 20 (2): 363–372. 10.3406/rfsp.1970.393230. Pristupljeno 3. veljače 2019.
- ↑ Présentation de la bataille chinoise contre le révisionnisme | lesmaterialistes.com. Pristupljeno 3. veljače 2019. journal zahtijeva
|journal=(pomoć) - ↑ a b c Rusija će Kini predati sporni teritorij na Dalekom istoku. Pristupljeno 3. veljače 2019. journal zahtijeva
|journal=(pomoć) - ↑ a b WoT – Istorijski kutak – kada ronioci zarobe tenk!. Pristupljeno 3. veljače 2019. journal zahtijeva
|journal=(pomoć) - ↑ Why China Will Reclaim Siberia. Pristupljeno 3. veljače 2019. journal zahtijeva
|journal=(pomoć) - ↑ Bonnie Girard, The Diplomat. How 1980 Laid the Groundwork for China's Major Foreign Policy Challenges. Pristupljeno 3. veljače 2019. journal zahtijeva
|journal=(pomoć) - ↑ Yike Zhang. Veljača 2007. Les relations sino-russes du point de vue chinois. .info (francuski). Pristupljeno 3. veljače 2019..
De 1991 à 2005, une série d’accords frontaliers ont été signés et ratifiés entre les deux pays : accords frontaliers de 1991 et de 1994 qui délimitent les sections orientale et occidentale ; protocole de décembre 1999 ; traité de bon voisinage, d’amitié et de coopération du 16 juillet 2001 ; protocole additionnel à l’accord de 1991 sur la partie orientale de la frontière en octobre 2004 (ratifié en 2005). Mais le sujet reste si sensible que ces accords ont été plus ou moins ignorés par la presse – bien qu’il y ait eu communication au Journal officiel, ou bien les médias les ont passés sous silence, ou bien ils n’ont évoqué que les territoires récupérés. Il n’y a évidemment pas de sondages permettant de mesurer l’écart entre l’opinion publique et les positions du gouvernement. En dépit des tentatives visant à gommer les détails du processus de démarcation russo-chinois, les intellectuels chinois à l’étranger qui ne sont pas soumis à la censure gouvernementale se sont élevés contre Pékin. Ils arguent du fait que les accords frontaliers passés entre Chine et Russie de 1991 au début du XXIe siècle ont légitimé la cession d’un territoire par les « traités inégaux » – Aigun en 1858 et Pékin en 1860 – bradant une superficie qui correspond à 40 fois Taiwan. Des intellectuels se sont de la même manière engagés pour la rétrocession de l’Outre-Mand-chourie après la ratification des accords frontaliers passés de 1991 à 2005.
- ↑ Rosandić, Ivan, Odnosi Kine i Jugoslavije od 1969. do 1971. Od sukoba na Usuri do primanja Kine u Ujedinjene narode. Diplomski rad. Filozofski fakultet u Zagrebu, Odsjek za povijest.